Finansijska edukacija – pojam, značaj, međunarodna praksa

Pojam i definicija finansijske edukacije

Ne postoji jedinstvena definicija finansijske edukacije, ali je važno napomenuti da finansijska edukacija nije zamena za klasičnu edukaciju.

Prema definiciji OECD-a „finansijska edukacija predstavlja proces u kom korisnici finansijskih usluga/investitori unapređuju svoje razumevanje finansijskih proizvoda, njihovog koncepta i rizika koji ti proizvodi nose, onda zatim uz pomoć dobijenih informacija, instrukcija i/ili saveta razvijaju veštine i sposobnosti da prepoznaju i razumeju finansijski rizik kao i da na osnovu tih informacija donose odgovarajuće odluke,  ali i da su upoznati sa tim gde da zatraže pomoć ili da preduzmu sve korake u cilju unapređenja svoje finansijske pismenosti“.

Tako, pružanje informacija korisnicima finansijskih usluga znači  predočavanje činjenica, podataka kao i pružanje specifičnih znanja korisnicima u cilju podizanja svesti o mogućnostima izbora i posledicama njihovog delanja na finansijskom tržištu.

Zatim, davanje instrukcija korisnicima finansijskih usluga ima za cilj da ih osposobi za razumevanje finansijskih termina i njihovog koncepta putem obuke i edukacije.

Na kraju, savetovanje korisnika finansijskih usluga ne podrazumeva davanje komercijalnih saveta, već saveta o opštim finansijskim pitanjima i proizvodima kako bi se korisnici osposobili da samostalno koriste finansijske informacije i instrukcije koje dobijaju.

Zašto je neophodna i važna finansijska edukacija

Finansijska edukacija je veoma važna ne samo za investitore već je postala esencijalna potreba prosečne porodice koja treba da pronađe način da valjano upravlja svojim kućnim budžetom, kupi kuću, uštedi novac za školovanje dece i obezbedi sredstva za svoju starost.

Međutim, razvojem finansijskog tržišta u svetu, kao i razvojem sve kompleksnijih finansijskih proizvoda, potrošači su počeli da se susreću sa brojnim novinama na finansijskim tržištima. Naime, danas se potrošači susreću sa velikim brojem različitih kreditnih instrumenata kao i različitim vidovima štednje koje nude bankarske i nebankarske finansijske institucije (osiguravajuća društva, penzijski fondovi, investicioni fondovi...) za koje ne poseduju uopšte, ili poseduju nedovoljno znanja. U isto vreme, odgovornost za svoja ulaganja i rizik kom se pri tom izlažu, potrošači preuzimaju direktno na sebe što se značajno može odraziti na njihov sadašnji i budući život, posebno na period kada više nisu radno aktivni.

Primera radi, imajući u vidu da se životni vek čoveka produžava, i da budući penzioneri sve više sami moraju brinuti o svojim penzijama, važno je da znaju na koji način će sebi obezbediti sredstva za starost. 

Istraživanje sprovedeno za OECD-ovu studiju o finansijskoj pismenosti pokazalo je nizak nivo znanja o finansijskim proizvodima kod velikog broja zemalja uključujući i razvijene zemlje. Tako, npr. 71% ispitanika u Japanu ne poseduje znanje o investiranju u obveznice. Primera radi, 67% ispitanika u Australiji se deklarisalo da razume koncept kamatne stope, ali je samo 28% znalo tačan odgovor za rešavanje problema koristeći taj koncept. Povećan broj korisnika kreditnih kartica u zemljama OECD-a doveo je do povećanja broja ličnog bankrotstva – jedna od 10 porodica u SAD je doživela lično bankrotstvo, a u Austriji se ovaj broj povećao za 11%.

Iz gore navedenih razloga Direkcija za finansijska i poslovna pitanja u okviru OECD-a je objavila tri preporuke i to:

1. Preporuku o principima i standardima dobre prakse u vezi sa finansijskim obrazovanjem i podizanjem svesti o finansijskim pitanjima (2005),
2. Preporuku u vezi sa standardima dobre prakse poslovanja osiguravajućih društava u cilju podizanja nivoa svesti o rizicima i u vezi sa obrazovanjem iz oblasti osiguranja (2008) i
3. Preporuku u vezi sa standardima dobre prakse za finansijsko obrazovanje u vezi sa privatnim penzijama (2008) (www.oecd.org/findDocument), koje su prevedene na srpski jezik i uz saglasnost OECD-a objavljene na sajtu NBS.

Cilj ovih preporuka je podsticanje, kako država članica OECD-a tako i onih koje to nisu, na finansijsku edukaciju svih društvenih sfera, a počev od osnovne škole. Programi finansijske edukacije treba da budu usmereni na životno važne aspekte kao što su štednja, osiguranje, penzije, ali i zaduženost. Preporuke takođe, promovišu nacionalnu kampanju finansijske edukacije, internet stranice posvećene ovoj tematici, kao i pravo građana da dobiju jasnu, razumljivu i potpunu informaciju pre nego što se odluče na to da li će se zadužiti ili kako će investirati svoj novac. Važnu ulogu u procesu finansijske edukacije imaju finansijske institucije koje treba podsticati na to da proveravaju da li je klijent razumeo uslove pod kojima kupuje određeni proizvod, kao i da svojim savetima pomognu klijentu da otkloni nejasnoće u vezi sa tim uslovima.

Neke od zemalja OECD-a (SAD, Australija, Kanada, Poljska, Novi Zeland) već imaju Nacionalnu strategiju za finansijsku edukaciju za čije sprovođenje su zadužene kako finansijske institucije tako i državne nadležne institucije kao što su centralne banke, organi finansijskog nadzora, ministarstva finansija, obrazovanja kao i profesionalna udruženja finansijskih institucija.

Razvijen, siguran i stabilan finansijski sektor koji može da zadovolji potrebe korisnika finansijskih usluga je važan za svaku zemlju i njen razvoj. Široka lepeza finansijskih proizvoda je u interesu ne samo profesionalnih investitora, već i svakog klijenta pojedinačno. U uslovima tržišne ekonomije svaki pojedinac pre svega vodi računa o svom kućnom budžetu i donosi samostalne odluke o ulaganjima i zaduživanjima preuzimajući rizik na sebe. Obezbeđenjem informacija i unapređenjem razumevanja finansijskih usluga korisnici finansijskih usluga razvijaju svest o rizicima i stiču veštine upravljanja tim rizicima. Da bi, međutim, bili u mogućnosti da donesu adekvatnu odluku o investiranju svog novca, a u skladu sa sopstvenim profilom rizika, neophodno je da korisnici raspolažu potpunim i razumljivim informacijama, na osnovu kojih mogu izvršiti poređenja proizvoda sa kojima se susreću na tržištu. Dodatna znanja pružaju im sposobnost da izaberu odgovarajuću uslugu. Finansijski pismeni potrošači svojim aktivnim učešćem na finansijskom tržištu doprinose jačanju poverenja u finansijski sektor. Traganjem za proizvodima koji odgovaraju njihovim potrebama, potrošači podstiču finansijske institucije, da razvijaju nove proizvode, a samim tim podstiču konkurenciju i inovacije, kao i podizanje kvaliteta finansijskog tržišta na viši nivo. Najzad, kao što je jednom prilikom rekao Alan Grinspen, bivši predsednik Upravnog odbora FED-a: „Finansijski edukovani potrošači su manje podložni prevari i zloupotrebi“.

Finansijska edukacija vs. zaštita potrošača

Finansijska edukacija je funkcija komplementarna funkciji zaštite potrošača i preklapanja između ove dve funkcije su očigledna. Zajednička uloga im je pružanje informacija o finansijskim proizvodima. Pod finansijskom edukacijom se pored informacija o finansijskim proizvodima, podrazumeva i davanje instrukcija i opštih finansijskih, ali ne i komercijalnih saveta za potrošače. Pod zaštitom potrošača podrazumeva se obezbeđenje regulative, propisivanje minimuma standarda za poslovanje finansijskih institucija, postavljanje uslova za obelodanjivanje informacija u vezi sa finansijskim proizvodima koje te finansijske institucije nude.

Dakle, uloga finansijske edukacije jeste da pomogne pojedincu da donese sopstvenu odluku srazmernu sklonostima ka rizicima uz razvoj svesti o preuzetom riziku. To je posebno važno u uslovima kada se stalno javljaju novi, kompleksniji proizvodi, kao i u zemljama u kojima klijent nije bio u mogućnosti da koristi finansijske usluge, ili su one bile limitirane zbog nerazvijenosti finansijskog tržišta i u kojim je država garantovala za sredstva klijenata (primer Srbija), ili u kojima je bila razvijena svest o tome da finansijske institucije postoje zbog „određene, privilegovane grupe ljudi“, a ne da im je uloga servis klijenata. S druge strane, uloga funkcije zaštite potrošača jeste obezbeđenje regulatornih uslova u kojima finansijske institucije posluju na transparentan način i u skladu sa običajima dobre poslovne prakse. Profesionalan i fer odnos finansijskih institucija prema korisnicima finansijskih usluga doprinosi jačanju povezanosti korisnika sa tim institucijama, jačanju poverenja, jačanju zdrave konkurencije i razvoju finansijskog sektora.

Kanali za sprovođenje finansijske edukacije

Jedan od najčešće korišćenih kanala za sprovođenje finansijske edukacije su publikacije (brošure, lifleti, novine, novinski članici, magazini, godišnje publikacije...). One se mogu u različitim formama plasirati do krajnjih korisnika. Drugi oblici su internet i veb stranice, portali, savetodavna tela, call center, javna kampanja sa prezentacijama, okrugli stolovi, konferencije, seminari...

Iako su brošure, lifleti, novine i druge publikacije materijali koji se lako distribuiraju do korisnika finansijskih usluga, ne postoji povratna informacija o tome, da li je korisnik razumeo ono što je pročitao. Zato je važno da se pored ovih sredstava pružanja informacija pristupi i interaktivnim radionicama, seminarima i predavanjima gde se može izvršiti istraživanje o nivou razumevanja finansijskih usluga pre i posle predavanja.

Prema preporukama OECD-a treba razmotriti mogućnost da finansijsko obrazovanje postane deo državnog programa socijalne zaštite.

Za unapređenje finansijske edukacije potrebno je razvijati međunarodnu saradnju i razmenu iskustava iz ove oblasti, uključujući i angažovanje OECD-a kao međunarodnog foruma. U okviru OECD-a formirana je Međunarodna mreža zemalja (International Network on Financial Education) koje rade na finansijskoj edukaciji, čiji je član i Narodna banka Srbije. Isto tako, formirana je internet stranica (www.financial-education.org) pod nazivom International Gateway for Financial Education (IGFE) sa ciljem da se sa jednog mesta razvija i širi međunarodna praksa i iskustvo u oblasti finansijske edukacije, da se promoviše pristup informacijama iz ove oblasti, kao i da se širom sveta podstiče svest o potrebi za finansijskim obrazovanjem.

Ko su nosioci finansijske edukacije (ko pruža finansijsku edukaciju)?

Učesnici u procesu finansijske edukacije mogu biti državne i privatne institucije – Centralna banka, Ministarstvo finansija, Ministarstvo za obrazovanje, Berza, Komisija HoV kao i profesionalna udruženja (Udruženje banaka, Udruženje osiguravača, Udruženje penzijskih fondova...). 

Brojne su zemlje gde su centralne banke ili supervizori preuzeli vodeću ulogu u finansijskoj edukaciji – Poljska, SAD, Meksiko, Austrija, Irska, Velika Britanija...

Finansijska edukacija u Srbiji

Narodna banka Srbije je u toku 2005. godine za učenike osnovnih škola koji organizovano posećuju izložbene postavke Centra za posetioce NBS, osmislila poseban interaktivni sadržaj i didaktički materijal koji obuhvata prezentacije, test pitanja i kviz igrice, dok su u srednjim školama gostovali pripravnici Narodne banke sa prezentacijima na razne teme iz oblasti ekonomije. Za ovaj uzrast osmišljen je i azbučnik osnovnih ekonomskih pojmova, kao i strip o štednji. Takođe, u okviru kampanje Štednjom pobedi, za učenike srednjih škola osmišljena je on-line nagradna igra, dok je učenicima osnovnih škola namenjena igrica o štednji.

Za potrebe Narodne banke Srbije 2006. godine, sprovedeno je istraživanje o poverenju građana u bankarski sektor u Srbiji, a rezultati su pokazali da 24% ispitanika nema otvoren račun u banci. Iako je 81% kredita stanovništvu u Srbiji indeksirano stranom valutom, 48% korisnika kredita ne zna šta je devizna klauzula, a 58% ne zna koje su posledice vezivanja kredita deviznom klauzulom za različite valute (CHF, EUR, USD). 

Imajući u vidu da je cilj supervizije uspostavljanje i održavanje sigurnog i stabilnog finansijskog sektora radi održavanja poverenja javnosti i zaštite interesa korisnika usluga finansijskih institucija, ali i da je postojeći stepen razvoja i poverenja javnosti u pojedine segmente finansijskog sektora neujednačen, kao i da nije postojao adekvatan sistem zaštite korisnika tih usluga u okviru NBS, Narodna banka Srbije je prepoznala potrebu i osnivanjem Centra za zaštitu i edukaciju korisnika finansijskih usluga, započela sa zaštitom potrošača januara 2007. godine. Svoje aktivnosti na zaštiti potrošača Centar sprovodi na dva načina i to:

REAKTIVANIM PRISTUPOM

• prigovori
• medijacija

PROAKTIVANIM PRISTUPOM

• transparentnost finansijskih institucija
• informisanje javnosti
• edukacija javnosti

Rezultati analize prigovora korisnika finansijskih usluga iz baze podataka Centra za zaštitu i edukaciju korisnika finansijskih usluga, pokazali su da je 59% od ukupnog broja prigovora neosnovano, što znači da korisnici nisu razumeli ugovore potpisane sa različitim finansijskim institucijama. Na osnovu toga i u cilju podizanja poverenja građana u finansijski sektor NBS je u okviru edukativnih aktivnosti otpočela sa izdavanjem brošura, lifleta (Vodič za kredite, O čemu treba da vodite računa prilikom zaduživanja, Vaša prva privatna penzija, Proizvodi osiguranja, Varijabilna kamatna stopa, Valutna klauzula...).

Svoj doprinos u cilju informisanja javnosti NBS je dala objavljivanjem brojnih novinskih članaka, aktivnim nastupima u medijima na aktuelne teme o finansijskim proizvodima i uslovima pod kojima se oni prodaju. Narodna banka Srbije je kao supervizor propisala regulativu, preporuke i smernice za poslovanje finansijskih institucija kako bi izgradila moderan i efikasan finansijski sektor koji pruža kvalitetne finansijske usluge, a u cilju zaštite deponenata, osiguranika, i drugih korisnika finansijskih usluga.

Imajući u vidu da je osnovni cilj supervizije moguće postići samo ukoliko su korisnici finansijskih usluga zadovoljni, što znači ne samo da raspolažu adekvatnim informacijama o finansijskim uslugama (slika 1), već ih i razumeju (troškovi, prinosi, rizici), Narodna banka Srbije je spremna da preuzme vodeću ulogu u finansijskoj edukaciji kao preventivnom načinu delovanja zaštite korisnika finansijskih usluga.

Klijent koji razume finansijske proizvode sa svim rizicima i potencijalnim dobicima koje taj proizvod nosi, u stanju je da ih uporedi i na osnovu toga donese adekvatnu odluku, svestan rizika kojima se izlaže.

Takođe, samo zadovoljan klijent, koji razume finansijske proizvode više koristi finansijske usluge, a samim tim doprinosi ne samo ličnoj dobrobiti, nego i razvoju finansijskog sektora i ekonomije jedne zemlje u celini.

Uloga drugih institucija polju finansijske edukacije

Ministarstvo za obrazovanje uvođenjem određenih novina u nastavu (npr. matematike ili građanskog vaspitanja) ili pak organizovanjem periodičnih interaktivnih igraonica za osnovne škole ili predavanja za srednje škole i fakultete u saradnji sa NBS, MoF i profesionalnim udruženjima, sa svoje strane može dati doprinos finansijskoj edukaciji.

Profesionalna udruženja putem raznih seminara i predavanja mogu uzeti aktivnu ulogu u finansijskoj edukaciji. Oni ne sprovode edukaciju u pravom smislu te reči, ali se njihova uloga ogleda u pružanju jasnih, adekvatnih i punih informacija u vezi sa određenim finansijskim proizvodima i uslovima pod kojima se ti proizvodi prodaju. Profesionalna udruženja nemaju ulogu da reklamiraju proizvode onih finansijskih institucija koje reprezentuju, niti u reklamnim materijalima smeju koristiti terminologiju ili informacije koje potrošače mogu dovesti u zabludu. Pružajući informacije razumljive građanima, profesionalna udruženja utiču na podizanje svesti svakog pojedinca i na taj način doprinose jačanju uloge finansijske edukacije.

Treba napomenuti da je uloga finansijskih institucija veoma značajna u procesu finansijske edukacije i ona se u ogleda u edukaciji njihove prodajne mreže, koja pak ima važnu ulogu u kontaktu sa krajnjim korisnicima finansijskih proizvoda.